Vatra je dogorevala dok sam sedeo umotan u vreću za spavanje. Bilo je hladno, iako je bio početak leta. Takve su planine pred zoru…
Bio mi je treći dan u planini. A druga noć. Tragajući za biljkom koju je naš narod sanjao oduvek, biljkom koja, kažu, otključava sva vrata, potrošio sam dobar deo i fizičke i umne snage, penjući se po nepristupačnim liticama, silazeći do dna kanjona, danju tragajući, a noću sedeći budan pored vatre i osluškujući prirodu.
Planina je odisala spokojnim mirom, disala svojim životom biljaka, drveća, ptica, riba u rečici, divljih životinja koje su u sumrak dolazile do reke da se napoje vodom.
Već sam zapadao u polusan, bunovno stanje svesti kada nisi ni na nebu ni na zemlji. Nisam za to vreme ništa jeo niti spavao, samo sam pio vodu. Glad više nisam ni osećao, ali mi je bio problem da ostanem budan. Fizička čula su mi otupela zarad otvaranja kapije svetova. Imao sam samo problem što mi je telo otkazivalo poslušnost. Iscrpljenost je uzimala svoj danak. Ne može čovek pobediti planinu…
Da se vratim praznih ruku nisam hteo. A ni smeo. Imao sam samo jedan pokušaj da nađem biljku koja je ušla u legendu.
Tako sedeći, leđima naslonjen na stenu, prešao sam granicu. Ušao sam u svet gde niti si budan niti spavaš.
Gledao sam…
Planina je izgledala čudno na mesečini, stene su se sablasno belele, drveće kao da je oživelo, mogao sam da čujem šapat grana. Ispred mene je stajao vuk. Nikad nisam video toliko velikog vuka.
Zadrhtao sam…
Bio sam tada još mlad, neiskusan. Naučio sam da kontrolišem i kanališem strah, da se na mom licu ništa nije moglo primetiti, ali nisam uspeo još da ga savladam u toj meri da ga ne osećam.
Vuk me je fiksirao svojim očima, gledajući me direktno u oči. Pomislio sam da će mozak da mi proključa. Znao sam da nije to običan vuk, obične životinje ne gledaju ljude u oči nikad, ali nisam znao šta će se desiti.
Vučje oči su mi svrdlale mozak tako da sam se u poslednjem trenutku uzdržao da ne urliknem od bola.
Agoniju je prekinuo glas u mojim mislima.
„Zašto tražiš raskovnik?“ pitao je.
„Da mogu da otključam sva vrata“, rekoh.
„Koja vrata želiš da otključaš? Da li da tražiš zlato?“
„Ne…“
„Da li da razbijaš katance, brave?“
„Ne…“
„Zbog kojih vrata ga onda tražiš?“
„Umoran sam“, odgovorio sam mu u mislima. „Skoro pola života je prošlo. Nije mnogo lepih stvari bilo u njemu. Bilo je mnogo loših. Ako ga nađem, tražiću vrata od kamena u planini. Da mogu da ih otvorim, treba mi raskovnik. Hoću da sve loše misli, sećanja, sahranim iza tih kamenih vrata zauvek.“
Vuk je oborio glavu i polako zaparao šapom zemlju ispred sebe.
„Ne razumeš… Misliš da znaš mnogo, ali ne znaš. On služi da otključava brave, katance, ali ne one na koje misliš. Otvara vrata, ali ne zbog onoga što ti želiš. Tvoja sećanja su nešto tvoje najvrednije u životu. To se ne baca iza kamenih vrata planine. On nalazi zlato, ali ne zlato na koje misliš. Ti kažeš da tebi zlato ne treba. Ne treba tebi raskovnik. Vrati se kući.“
Trgao sam se. Vuk je bio na jednom od vrhova planinskog masiva, jedva mu se ocrtavala silueta na mesečini. Dolazila je zora…
Dan je prolazio…
Sedeo sam na istom mestu zatvorenih očiju. Telo, utrnulo u jednom istom položaju, odavno više nisam osećao. Ali mi um nikada nije bio bistriji. Noć je uveliko osvojila planinu, sedeo sam i dalje. Budan, sklopljenih očiju. Kao da je vreme stalo…
Ništa se nije dešavalo, izgubio sam osećaj za vreme.
Začuo se zvuk krckanja suve grančice nedaleko od mene. Otvorio sam sa naporom oči – vuk je stajao ispred mene.
Gledao me je pažljivo. Ali, za razliku od prošle noći, nisam osetio bol u potiljku od njegovog pogleda.
„Treba mi raskovnik“, rekoh mu. „Hoćeš li mi pomoći da ga nađem?“
„Šta će ti?“
„Da otključam vrata. Ali ne da ostavim sećanja, nego da uzmem to što se nalazi iza tih vrata.“
„Iza tih vrata je zlato. Pomoći ću ti, ali mi reci – kakvo je to zlato?“
„To nije zlato koje može da se kupi… To je znanje“, prošaptao sam.
Oborio je glavu i šapom opet polako zaparao zemlju ispred sebe.
„Shvatio si… Raskovnik otvara vrata, ali ne fizička. Otvara vrata duhovnog sveta. Raskiva sve brave, katance i lance, ali one koje ti vezuju um za materijalno. Ljudi misle da se može naći ako zatvoriš male ježeve i čekaš da im dođe majka da ga donese u zubima, da ih oslobodi. Sreća tvoja pa nisi to uradio.
Sećanja i loše stvari u tvom životu ti služe da, kada ih osetiš, možeš da razumeš ljudsku prirodu. I prirodu uopšte. Ona su ti dar bogova. Zbog njih razumeš ono što drugi ne razumeju i vidiš ono što drugi ne vide, na pravi način. Ništa na svetu što vredi ne možeš lako da dobiješ, to znaš. Dar bogova. Kao i strah. On je stvoren da bi ga pobedio, jer kada pobediš strah, onda saznaš da vrediš.
Iscelitelj ne može pomoći drugom čoveku ako ga ne razume. Ako ne razume njegovu muku. Da bi razumeo drugog čoveka, moraš da osetiš nekada šta on oseća. I da sačuvaš sećanje na taj događaj. Ako bi odbacio svoja sećanja, onda bi bio niko i ništa. Prazna ljuštura koja sebe naziva čovekom, kakvih ima na hiljade danas.“
Prišao mi je i kandžom, oštrom kao žilet, zaparao ruku.
Trgao sam se od iznenadnog bola. Vuk je nestao…
Pogledao sam u ruku. Krv se slivala u malom mlazu niz ruku, natapajući zemlju. Jesam li zaspao pa se posekao na kamen pored mene, prođe mi kroz glavu? Jesam li ga sanjao?
Sa naporom sam ustao, pokrećući na silu ukočeno telo. Sišao sam do planinske rečice da operem ruku. Zora se spremala da osvoji planinu.
Držeći ruku u hladnoj vodi da utrne, da prođe bol, gledao sam prvi zrak Sunca koji se pojavljivao iznad planinskog vrha. Na mestu gde je pao prvi sunčev zrak nešto maleno je zasijalo…
Prišao sam da vidim šta je to.
U travi, malen kao nokat, rastao je raskovnik.
Sagnuo sam se i polako ga izvukao iz zemlje. Poljubio sam zemlju u kojoj je rastao i poravnao je…
Stajao mi je na dlanu. Neka čudna struja prolazila mi je kroz organizam.
Ni sam ne znajući zašto, valjda vođen instinktom predaka, stavio sam ga na ranu na ruci. Protresao me je iznenadni udar energije. Raskovnik je nestao. Osećao sam ga u sebi. Dok sam cepao majicu i zavijao ruku, umor je nestajao. Javila mi se strašna glad i žeđ.
Napio sam se vode iz reke i polako krenuo njenim tokom. U prvom viru ispod kamena uhvatio sam dve pastrmke. Toj veštini su me davno braća naučila, još dok sam bio dete. Radili smo to iz razonode, ali nisam mislio da će mi to nekad baš zatrebati.
Pastrmke na žaru, stavljene na štapić da se peku, vratile su me u život, kao i divlje kupine. Nedugo zatim stigao sam do automobila. Vozeći kući, ruka me nijednom nije zabolela. Čudno…
Kada sam stigao kući, odvio sam ruku. Koža je stajala kao slepljena, šav uz šav, rana čista. Kao da je nema.
Ali maleni raskovnik nastavio je da živi u meni, osećao sam. Otvorio mi je vrata, ne ona koja sam tražio, nego ona koja su mi trebala, a da nisam ni znao da mi trebaju. Dao mi je ne ono što sam tražio, nego ono što mi je zaista trebalo.
Čovek često ne zna šta mu zapravo treba. Zaslepljen materijalnim stvarima, ostaje slep i gluv za istinsku vrednost…
Semargl, jer to je bio taj vuk, nastavio je i dalje da mi pomaže kroz život.
